AKO SLUČAJNO...

Ako slučajno stignem prva do kraja,
ne misli da sam se ja više dala,
ne misli da nas sad razdvaja
to što sam zauvek stala.

Ne tuguj, samo na tren i ti stani;
mi zajedno nismo prošli
jer, preko te crte su dobrodošli
ne slučajno odabrani.

Ako te preteknem, neka ti to prija
jer neće pobedu značiti-
samo ću, možda, drukčije zračiti
tamo, gde inače sve drukčije sija.

Ne tuguj, samo posmatraj iz daleka;
tom se životnom stazom krećemo lako
i preko crte će proći svako,
pa ćeš i ti. Ja ću i tamo da te čekam...

ISKRE U NOĆI

Dok polako moje okove svlačiš,
poput pitke vode po podu se razlivam...
Koža, tesna, polako se rastanjuje
i ti pomisliš da se već razdanjuje-
a, zapravo, moja čežnja tako zrači
od očiju tvojih, u kojima plivam.

Ova je noć satkana od čuda,
tvoji prsti nežni, tvoji prsti ludi,
moja usta gladna, moja usta luda...
Ti gledaš - drhte moje grudi
k'o na vetru latice cveta...
uzburkano more... sudar planeta.

Čak i posle, dok smo mirno disali
isprepletenih tela, ljubeći se ćuteći
čarolija je trajala, ničim narušena...
Mi smo noćas istu pesmu pisali,
čistu sreću sluteći...
Spavaš u mom naručju. Ja sam zaljubljena.

KAO GUSARSKI BROD

Kao neki gusarski brod,puna skrivenog blaga,
sve sam daljine redom osvajala
i nigde nisam dugo ostajala-
iz straha da nekom ne postanem draga,
da se ne pokorim,da me ne izda snaga.

Kao neki gusarski brod,lepo sam plovila
i tek bi u neku luku pristala,
samo da bih za tren zablistala,
a onda sam se o stene slomila
i ostala bez kormila.

Kao neki gusarski brod posle bitke,
izmučena i bez pravog pravca,
(kako će brod bez svoga pramca?)
posustajem žedna,bez vode pitke,
slomljena-poput sablje britke...

Kao gusarski brod što u vatri gori
dok se polako pomalja zora,
ja ću se naći na dnu mora
i moje će jedro za mnom da klone...
A ko bi za blago da se bori,
kada i ono za mnom tone?

MAGLE IZNAD BEOGRADA

Ti me nežno ljubiš svu,
pokrivaš usnama moje ljuto telo
i u tom ti se času činim mlado.
Ja uživam u tom slasnom snu,
obliva me nešto pijano i vrelo,
napolju-magla nad Beogradom.

Ne volim te i nije mi stalo
do tebe,do nas,do postelje bele:
želja mi je prolazna i nagla.
Žmureći,prepuštam ti se po malo
i zamišljam neke ruke zrele.
Preko Beograda,polegla magla.

Svlačiš moje misli i moju odeću,
uživaš u slici,nadolazi plima,
detinjasto raste tvoje uzbuđenje.
Opet žmureći,ja osećam sreću:
on je tu i strasno me uzima.
Beograd u magli-kao priviđenje.

Goreći,oboje dočekasmo dan;
meni je hladno,tebi je sve vruće,
zaljubljeno gledaš mi u lice.
Ja se žurno spremam,prošao je san,
izlazim još hladnija iz kuće
na maglom pokrivene ulice.

KAD TUGA DOĐE PO SVOJE...

Mene kad tuga obuzme,
uzme me celu,
razlije se kroz ruke, po telu,
živost mi oduzme,
pokida sve iznutra,
ostavi pustoš - do jutra.

Mene kad tuga zaskoči jače,
u lance me okuje,
svu me otruje
i pušta jedino da plačem,
iz grudi da otkidam jecaje -
dok ona traje.

Kad tuga moja po svoje dođe,
uzme mi sjaj iz oka,
useli strah od samoće
i, bojim se da će sreća da prođe,
a ja je neću videti, ni čuti...
neću moći ni da je slutim.

A kada ode... a ode jednom -
kao što, inače, sve jednom ode,
kao i krv moja - poput vode,
odnese sve što je bilo vredno:
moju radost, ljubav uguši,
ostavi pustoš - u duši.

Znam, posle k'o štene rane ližem,
sama se iz ništavila dižem,
sama kroz novo rađanje prođem
i... sama... sasvim sama dalje pođem...

PADA SNEG NAD NIŠOM

Prikradi se po noći nenadano, tiho,
uvuci se lagano pod pokrivače
i miluj me nežno, krišom...
Neka je tajna, nek' ne zna niko
da mi se od sreće plače...
Pada sneg nad Nišom.

Prikradi se, golo rame poljubi,
neka soba na tvoju kožu miriše,
ostavi dunje na stolu,plavi zrak...
Učini da se u toj sreći izgubim,
nauči me da sa tobom dišem...
Niš je pod snegom. Svuda mrak.

Prikradi se, čutim i budna sam.
Učini ono što ne može svako-
prigrli telo moje, da se ugreje...
Noćas ti nisam bludna, znam
samo te volim čisto i jako...
Nad Nišom i dalje sneg veje...