Mene kad tuga obuzme,
uzme me celu,
razlije se kroz ruke, po telu,
živost mi oduzme,
pokida sve iznutra,
ostavi pustoš - do jutra.
Mene kad tuga zaskoči jače,
u lance me okuje,
svu me otruje
i pušta jedino da plačem,
iz grudi da otkidam jecaje -
dok ona traje.
Kad tuga moja po svoje dođe,
uzme mi sjaj iz oka,
useli strah od samoće
i, bojim se da će sreća da prođe,
a ja je neću videti, ni čuti...
neću moći ni da je slutim.
A kada ode... a ode jednom -
kao što, inače, sve jednom ode,
kao i krv moja - poput vode,
odnese sve što je bilo vredno:
moju radost, ljubav uguši,
ostavi pustoš - u duši.
Znam, posle k'o štene rane ližem,
sama se iz ništavila dižem,
sama kroz novo rađanje prođem
i... sama... sasvim sama dalje pođem...
Нема коментара:
Постави коментар